Интензитет

Чудан је осећај који човек стекне у ситуацији када оствари сопствену визију сопственог живота, а онда укапира да за такав живот није способан. Данас могу рећи да сам живео живот какав сам желео, да сам имао све, да сам био потпун. Читавих три дана.

Збирне карактеристике тих три дана

- Живим сам у својој кући.

- Здравље одлично.

- Иако ни сам себи некада не верујем, имам доста Пријатеља. Од оних са којима је потребно рећи "Ћао" или "Хало" па је све већ речено и скапирано до оних људи са којима се, у ствари, човек никад не растаје, чак и ако се са њима не види по неколико месеци.

- Запослен за стално, радим посао који волим и у коме уживам. Посао добијен на квалификације без икаквих веза и подмићивања, готово изненада и на брзину тек неколико месеци по дипломирању, што је у мојој области пре изузетак него устаљена пракса. Хонорарно радим на три мултимедијална пројекта. Моје задужење компоновање музике. У три дана, потпуна креативна навала да компонујем и ван онога што је нужно. Пишем два уџбеника. Водим два блога - поред овог, још један сасвим стручан. [Иако нисам објављивао често на овом блогу, ја сам у ствари написао доста текстова за њега, само нису дотерани потпуно па нису објављени]. Приватни часови.

- И онда је, сасвим неочекивано, после једне Ајур веда масаже, дошао Он.

Он

Он је кључан састојак у целој причи, јер годинама је недостајао управо Он да бих ја био потпун. Комбинација потпуно егзотична, постмодерна. :-)

старији господин / млађи господин

банкар / уметник

хрват / србин

католик / православац

Нашли се код "Године са тринаест месеци" и "Мајстора и Маргарите", разишли се код Моцарта.

Потпуно ишчашење из времена и простора. Моје потпуно ишчашење из себе самог. И уместо романтичног заноса пуног кишних поподнева, сунчаног језера, додира коже и чега већ, на крају овог поста прилажем нешто што апсолутно и није за блог. Нешто што је потпуно неконтролисано изашло из мене. Унапред извињење онима који се згрозе.

Резултат

Резултат моје потпуности, која је трајала, ту негде - три дана: двонедељна хоспитализација. Тело није издржало. Ништа није вредело пређашње често трчање, гомила воћа и свеже цеђених сокова, два литра воде на дан... Тело није издржало. Заглавио сам у болници. Изашао јуче. Остварен потпуни интензитет: сломио сам се под њим.

Закључак

И лепе и ружне ствари троше човека, само што лепе иза себе остављају мелем, а ружне остављају ране. Логично: што је већи интензитет доживљаја, то је потрошња организма већа. Потребно је време без доживљаја да мелем делује или ране зацеле. Да се човек одмори од доживљавања.

Спознање

Спознаја да човек може бити неспособан, не да направи свој живот онаквим каким га жели, већ да живи живот потпуно остварен, мене је потпуно затекла. Још пре пар месеци сам умео да се питам зашто човек не може да има све. Сада знам одговор зашто ја не могу да имам све: зато што то не могу да поднесем. Шта ћу сад са тим одоговором: немам појма.

Да се мало опоравим па се читамо даље.

Напомена: Песма која следи садржи експлицитне сцене секса и безобразне речи. Није за млађе од 18 година. И ово свакако није мој свакодневни речник. Мислим, ја сам, иначе, врло пристојан момак. :-)

.

изопштени из простора

искључени из времена

отргнути од свемира

благонаклона природа

најраскошнији поклон

свога височанства: истиснуће из ње

потрошила је на нас

љубавно чудо

чудо истовремености

чудо неверљиво

чудо чија нада најлакше умире

љубавно чудо

желим да будем

кап мокраће

што ти бутину милује

кад курац неотрешени

вратиш у боксерице

желим да будем

траг сперме

што непомично љуби

угао твојих усана

после мог свршавања

желим да будем

мрва измета

што остане припијена

уз твој анус

кад из њега изађем

желим да ти буду

пуна плућа

чак и ако то значи

да те на плажи

док ти море мази

неугледна стопала

а излазак сунца

бојама ти опија

освајачке очи

јебу петорица

истовремено

опрости лудило

није љубомора

већ несносна жеља

да ти пориве

не ускраћујем

а поривима ми говориш:

пожртвовање

гутање сперме

преданост

шака унутра

припадање

брзо улажење

посвећеност

интензивно мешање

поверење

свршавање у теби

радујем ти се

мој траг

на гаћама твојим

твој траг

под ноктима мојим

пољубац

да,

волим те

Домаћин (1)

И поред тога што предрасуде и стереотипи, та лутања ума, описују нереалне особине ствари које оне никада не поседују, на њега се стереотип домаћина без бојазни од погрешивости може применити. Чини се да је калуп домаћина према њему прављен.

Рођен је као прва градска генерација чији су родитељи већи део одрастања одрадили на селу. Имајући два села, те и два пара баба-деда, имао је и обиље разноразних радиности и радости. Први пут се осетио важним када је са једним паром баба-деда и ујаком, њиховим сином, отишао да пласти сено. Летње јутро је морало рано да почне, чак и за њега, да би стигли да ураде добар део посла пре него на најјачем сунцу зграбе хлад неког ораха и уживају у сиру, луку, хлебу (домаћем, подразумева се) и ракији. Потрудили су се да његовим годинама, којих беше осам, објасне зашто се мора устати чим петао Пргави закукуриче, али се испоставило да за тим нема потребе. Он се пробудио пре свих, не могавши да спава од узбуђења званог - вожња на тракторској приколици, па се по кући разгаламио имитирајући певца не би ли некако доакао неиздржу. Сви се, онако сањиви, запиташе: ја ли дете, ја ли вампир? Тог преподнева је направио свој први мали пласт сопствене величине са малом вилом, специјално за њега направљеном. Потпуно одушњевљен својим делом, направио је читав низ уредно нанизаних пластова, не одустајући од свог добровољног посла ни када је сунце већ почело да прети, ни када су сви почели да дрече на њега да се склони у хлад. Пристао је тек када су сви кренули под орах на ободу њиве. У хладу је, уз сво мрштење чела, стезање грла и општу расмејаност, нагрнуо дедину домаћу право из флаше. Залио ју је гомилом хлеба и сира, сав поносан на своје постигнуће. Настављајући рад, и поред прашине која се лепила за сада полуразголићено тело, дохватио се тада највећег изазова, још неначетог краја. Толико траве на једном месту није видео ни када је загазио на ливаду никад некошену, како је њему коју годину раније изгледала велика њива са поодраслом пшеницом. Када је неко викнуо трактор, а баба дрекнула “полако, пази”, он се зачудио што сви вичу када је потпуно знао где треба да стане да би дочекао приколицу тако да њен бок стане тачно испред њега. И сви су због тога били врло задовољни. До те мере да га је деда, у повратку кући, поставио у крило и дао му да управља трактором са приколицом пуном сена. Толико је био поносан својом слободом да помера и мењач, који беше постављен поред волана, да се у једном тренутку занео и толико залетео да у кривини умал' сви не поиспадаше и не бише затрпани сеном. Деда је на време реаговао, па се све заврши на општем гунђавом смеху.

Следећег лета га је баба, из истог пара баба-деда, учила да музе краве као награду за петицу из познавања природе и друштва. И поред свих петица на крају разреда, посебно се радовао овој. Наиме, у штали је, поред још три краве, једног бика и две крмаче, била његова мезимица, крава Цана. Волео ју је јер је била мирна и дружељубива. Једном ју је, пробе ради, дохватио за рогове и мало вукао лево-десно. Она га је тако мирно гледала, да јој се остатак дана извињавао и са највећом пажњом је најнежније могуће мазио по глави и грлио. Једном су га ставили и да је узјаше из свима непознатих разлога, а пошто је она и то само благо отпратила, он ју је остатак лета по ваздан тимарио специјалним чешљем, те је она била једина крава која није имала грудвице балеге на својим папцима. Од раније је, још, љубоморан на своју баку што му не да да је помузе, јер му је то стварало утисак да још нешто недостаје у његовом другарству са Цаном. Коначно се указала прилика да своју жељу оствари. Бака је донела троножац, поставила га поред себе и показивала му рад прстију, упућујући да је палац ту најважнији. Као и сваки почетник, све што је урадио јесте да је стискао цело виме па је бака стрпљиво враћала ствар испочетка. Цана је била још стрпљивија и оно што се обично заврши за највише петнаест минута, трпела досадних пола сата. Ствар се ипак завршила неславно, када је Цана замахнула репом да отера несновну муву, а он се уплашио, џиднуо и ногом закачио кофу просувши повећу количину млека. Бака к'о бака, дрекнула на шта се Цана побунила мукањем. Наредне године није могао да усавршава своју технику јер је Цана била стеона. У недељи у којој је стигао на село већ се чекало да се отели, што се и догодило за викенд, као за инат. Договорени ветеринар није био код куће па су деда и ујак били приморани да је сами отеле. Ни они нису сигурни шта се тачно десило; препостављају да су се кукови телета мало заглавили, али је Цана остала непокретних задњих ногу. Када је то сутрадан видео, само је чучнуо на вратима штале, забио главу у колена и заплакао. Мало се примиривши, приметио је поред ње - теле. Мало ниже од њега, кудраво, стајало је унезверено, готово уплашено. Пришао му је полако и опрезно. У једном тренутку су се само непомично гледали, разумевши се на неком ко-зна-ком нивоу. Помазио га је и схватио да је управо додирнуо најнежније створење које на свету постоји. Чуо је разговор испред врата и, нехтевши да узнемирава свог новог друга, изашао да се побуни против одвожења Цане у кланицу, тврдећи да ништа не фали да она таква остане, а и питајући како ће теле да остане без мајке.

За сутрашње јутро је ујак најавио одлазак трактором до најближе ветеринарске апотеке по неко семе, уз помпезну најаву да ће му дозволити да управља целим путем пошто иду без приколице. Није му било јасно зашто не иду аутом, али га је одушевљење у потпуности отргло од било каквих размишљања и натерало у трк ка трактору и на дивљење обимном волану, уз обавезно опипавање фасцинантно дубоких крампона на великим задњим точковима. Био је поносан на себе што је једина ујакова асистенција приликом дуге, очаравајуће вожње била излажење кроз капију и окретање трактора за пут назад. Неопрезно пролетање кроз стадо оваца које се нашло на путу између две ливаде завршило уз смех чобана-комшије и његово олакшање што није направио неку штету. Сишавши са трактора отрчао је свом јучерођеном другару да са њим, не знајући како, подели радост. На месту другара зјапила је празнина са положеном сламом, смртно се простирући поред празне улежане Цанине постеље. Бака га је повукла са врата и загрлила привијајући његову главу на свој стомак сабласно ћутећи и сузбијајући тешко дисање. Полако се истргао и спорим корацима се попео на незавршени таван обливен светлошћу и свежим ваздухом. Кроз прозор без окна, препознао је на далеким брдима кишу, још нешто што је тог лета научио да види.

(наставиће се)

39. Човек без својстава је створен од својстава без човека

Улрих то вече није дошао. Кад га је директор Фишел на брзину оставио, опет га је заокупило питање његове младости:

Зашто свет на тако кобан начин даје предност сваком неизворном и, у неком вишем смислу, неистинитом изражавању. 'Баш кад лажеш, идеш корак напред', помисли, 'то сам такође још морао рећи'.

Урлих беше страствен човек, али при томе не смемо сматрати страст за нешто што у множини називамо "страсти". Биће да је некад нешто постојало што је у њему распламсавало "страсти", а можда је то и била само "страст", али кад би био узбуђен или нешто радио у стању узбуђености, он би поступао и страствено и равнодушно у исти мах. Прошао је, могло би се рећи, кроз сито и решето, али се још и сада осећао способним да у свако доба улети у неку пустоловину која за њега не би имала никаквог смисла, само ако би подстицала његов нагон за активношћу.

Зато је без много претеривања могао рећи о свом животу да су се у њему сви догађаји тако одвијали као да пре један другом припадају него њему самом. Било то у борби или у љубави, после А уследило би Б. И тако је, ваљда, морао мислити да лична својства што их је при том стицао, припадају више једно другом него њему. Чак ни свако својство, када би га пажљиво испитао, није имало с њим никакве присније везе него са неким другим људима који су га такође могли имати.

Но, нема сумње да смо предодређени тим својствима и да су она саставни део нас самих, иако нисмо с њима идентични, те се тако понекад осећамо сами себи страни, било да мирујемо или да се крећемо.

Да је Улрих морао рећи на шта заиста личи, дошао би у неприлику јер, као и многи други, и он се никада није испитивао друкчије него на неком задатку и у односу с тим. Његова самосвест није била повређена нити је била размажена и није знала за потребу поправки и подмазивања што се зове испитивање савести.

Да ли је он нека јака личност? Он то није знао и можда је у том погледу био у кобној заблуди. Али, без сумње, увек је био човек који је имао поверења у своју снагу. Ни сада није сумњао у то, иако та разлика између некога ко има личних доживљаја и својстава и другог човека који их нема представља само разлику држања и у извесном смислу одлуку воље, или изабрани степен између општег и личног - где желимо живети.

Да се изразимо сасвим обичним речима: према ономе шта му се дешава и шта сам чини, човек се може односити више уопштено или више лично.

· Ударац можемо осетити не само као бол него и као увреду, и тада постаје неиздржив;

· а можемо га примити у спортском духу, као препреку којој не смемо допустити да нас уплаши или натера у слепо беснило, а онда се неретко догађа да га уопште не осетимо.

У другом случају није се догодило било шта друго него смо тај ударац уврстили у неку уопштену повезаност, у повезаност с борбом, при чему се суштина тога ударца показала зависном од задатка што га треба обавити.

И управо та појава да неки доживљај добија свој значај, штавише, своју садржину тек по свом положају у ланцу редоследа акција, долази до изражаја код сваког који то не сматра само личним доживљајем него изазовом његове духовне снаге.

А и тај ће човек онда све што чини слабије осетити, али, зачудо, ми оно што код бокса сматрамо духовном премоћи, називамо хладним и безосећајним чим се, из неке склоности према духовном начину живота, то појави код људи што не знају да боксују.

Уобичајене су још и свакојаке разлике да бисмо, већ према случају, применили или захтевали неко опште или лично држање.

· Ако убица поступа стручно, сматрају га нарочито суровим;

· професора који у загрљају своје жене довршава неки рачунски задатак сматрају хладним као риба;

· политичара који иде преко лешева сматраће, већ према његовом успеху, за подлаца или великог човека.

Напротив, од војника, крвника и хирурга, управо траже ову непоколебљиву неузбудљивост коју код других осуђујемо. А да и не морамо даље улазити у морал тих примера, пада у очи несигурност којом се увек ствара компромис између објективно и лично исправног држања.

Управо та несигурност давала је Улриховом личном проблему широку позадину. Некада је човек био с много више мирне савести но сада. Људи беху налик на житно класје: бог, град, пожар, куга и рад вероватно су их јаче шибали тамо-амо него сада. Међутим, то је тамо-амо било у целини: по градовима, по покрајинама, по пољима; и за ону слободу кретања, која је уз све још преостала појединим биљкама, могла се сносити одговорност, јер је било нешто јасно одређено и омеђено.

А данас, напротив, те одговорности нема у човеку него у узајамном односу ствари и њиховој повезаности. Та зар нисмо приметили како збивања више не зависе од човека? Она су отишла на позорницу, у књиге, у извештаје лабораторија и у научне експедиције, у братства и верске секте где се изграђују одређени облици проживљавања на рачун других као у некој врсти социјалног експериментисања, а ако се такви доживљаји тренутно баш и не дешавају, тада напросто лебде у ваздуху: ко би се данас још усудио рећи да је његов бес збиља бес, где се толики мешају у његов живот и све боље знају од њега?!

Нестао је свет својстава без човека, свет доживљаја без онога ко их је доживео, па се чини да у идеалном случају, човек уопште неће више било шта приватно проживљавати и да ће се слатки терет личне одговорности расплинути у систем формула могућих значења. Вероватно је распадање антропоцентричне концепције која је човека тако дуго сматрала средиштем свемира, пошто је већ неколико века све више ишчезавала, најзад доспела до нашега Ја. Јер веровање да је код проживљенога најважније да је то човек сам доживео, а код неког чина да то човек сам чини, мало-помало се људима чини наивно.

Додуше, још има људи што живе сасвим личним животом, и они кажу: 'Били смо јуче код тога и тога' или: 'Урадићемо данас то и то', и они се томе радују, а да речи више уопште не морају још имати ни садржај ни смисао. Они воле све што долази у додир с њиховим прстима, и свако је од њих 'приватна особа' колико год више може; свет такође постаје 'приватни свет', чим има било какве везе с њима, и сија се као дуга.

Можда су врло срећни, али тај се тип људи другима већ чини апсурдним, премда још нипошто није сигурно зашто. -

И одједном је Улрих пред тим разматрањима, са смешком морао сам себи да призна да је упркос свему томе ипак 'карактер', мада га није имао.

Роберт Музил

Молитва Светог Филарета Московског

Господе, ја не знам шта да молим од Тебе.

Ти једини знаш шта је мени потребно.

Ти љубиш мене више него што ја умем љубити себе. Оче, дај слузи Своме оно што ја сам ни искати не знам. Не усуђујем се искати ни крст, ни утеху, само стојим пред Тобом; срце је моје отворено Теби. Ти видиш потребе које ја не знам. Види и поступи самном по милости Својој. Порази и исцели, обори и подигни ме, ништаван сам и нем пред светом вољом Твојом, и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби, предајем се Теби. Немам жеља осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме да се молим. Ти се Сам у мени моли. Амин.

Господе, дај да будем оруђе Твога мира:

Тамо где је мржња да сејем љубав, где је вређање – праштање, где је раздор – слогу, где је очајање – наду, где је тама – светлост, где је жалост – радост. О, Божански Учитељу, немој никада да мене теше, него да ја друге тешим; немој да мене разумеју, него да ја друге разумем; не да мене љубе него да ја друге љубим. Јер када праштамо онда се нама прашта , када дајемо онда добијамо, а када умиремо онда се рађамо за живот вечни.

Душе Свети, буди ми на помоћи да данашњи дан посветим Господу и Спаситељу. Господе Исусе Христе, Сине Божији, боље је не живети него живети без Тебе и против Тебе. Благодарим Ти, Боже, за дар овога дана и за све добро које ћеш ми помоћи да данас учиним. Избави ме, милостиви Боже, од жеље за угодношћу и удостој ме да у сваком тренутку будем спреман да се ради Тебе и ближњега одрекнем себе јер си ми за ту службу дао живот. Помози ми да одбацим од себе све што није Твоје, а што је Твоје да примим у дубокој вери, нади и љубави. Дај ми храбрости да Ти постојано служим; да ставим правду изнад користи, да ставим остварење племенитих дела изнад тренутног задовољства, да ставим друге изнад себе и испуним Твоју заповест о љубави. Учини да светлост Твоје лепоте, доброте и љубави засија у мојој души. Амин.

Право на грех

Од свих људских права, данас је у Србији најугроженије људско право на грех. Грех се може дефинисати као исклизнуће из усвојеног система вредности. За право на грех против оппште-прихваћеног система вредности још некако и успевамо да се боримо. Међутим, најтеже је изборити се за грех против сопствених уверења, начела и принципа.

Било какве изјаве које се на крају сведу на "то, по сваку цену, не сме постојати јер..." откривају нашу жудњу за грехом. Објекат жудње се по сваку цену негира јер се СЕБИ ОДРИЧЕ ПРАВО НА ГРЕХ. Разлог због којег не дозвољавамо себи, најчешће ни да пробамо грех, јесте бојазан: "а шта ако нам се свиди". Када би се ослађивање десило, то би значило или да нисмо били у праву, или да јесмо, али да не умемо да живимо то што сматрамо исправним. У оба случаја страда наша гордост, наш понос, наше самољубље. Да бисмо то избегли најчешће сведемо своје постојање на убеђивање себе да смо исправни. А нисмо.

Јер, онда постајемо агресивни. Прво према себи, а онда агресију пренесемо и на друге и убрзо завршимо тако што убеђујемо све око себе да је оно како ми мислимо најисправније. Аргументовано. Врло аргументовано. До те мере да за све нађемо оправдање у нечему. Једини је проблем што од гомиле аргумената престанемо да видимо човека - и у себи и у другима. И постајемо хладни "адвокати" који бране своје идеје. Аргументовано, против људскости. По томе се препознајемо ми који не умемо да грешимо. По аргументима и хладноћи. Трчимо да одбранимо идеје и идеале, а није нам важно да одбранимо човека.

Тек онда када будемо прихватили своја исклизнућа из сопственог система вредности, прихватићемо и туђа неслагања са нама и са собом. Тек тада ћемо моћи да у себи и другима престанемо да тражимо грешника, а почети да видимо човека. На крају, нема ничег лошег у томе бити грешан. Лоше је немати свест о сопственим грешкама.

Тражим помиловање

за грешнике,

за оне који

не могу

по свачијој,

а ни по својој

мери бити...

Владислав Татаркјевич - Романтично

Придев 'романтични' се може пронаћи још у 15ом веку, али његова потпуна примена почиње касније, у 17ом. С почетка се употребљавао ретко и слободно ('романтични' ручак у хладу дрвета) или да означи невероватане, нереалне ствари, екстраваганцију и донкихотерију.

Израз је извођен од речи romans (романтичним су се називале познате сцене из љубавних романа), а она је узимала свој назив од романских језика (на којима су романи најчешће били писани). Ови језици су тако називани јер су настали у Ромањи (пограничје између Италије и земље Франака), а назив ове области потиче од Rome. Израз романтични се коначно изводи из Рима.

Крајем 18ог века израз се, у уметности, користио за модерну литературу уколико се разликује од класичне. Особеност такве литературе је била употреба мотива индивидуалних, мотива филозофских, склоности ка "пуноћи и животу", релативну равнодушност према форми, и потпуну равнодушност према правилима, одсуство страха од гротеске и ружноће.

Померања у означавању карактеристика уметности су се кретала:

· од тога да су се романтичним звали они писци који су тај назив прихватили за себе, а онда и они који су према овима осећали наклоност;

· преко означавања и ранијих писаца са сличним тенденцијама (поезија тежи нечем огромном, варварском, дивљем);

· затим, укључивањем и каснијих писаца који су сачували одлике романтичара;

· па преношењем имена на представнике других уметности;

· означавањем "романтичним" дела одеређних карактеристика (иако сами писци нису потпадали под тај термин).

На крају је термин, кроз разне употребе, попримио доста значења. Романтично је:

· оно што је предато ирационалним функцијама ума (осећању, предосећању, нагону, одушевљењу, вери, заносу, интуцији) и, на тој линији, борба осећања против разума (за класично треба имати усавршенији укус, за романтично - усавршеније осећање);

· оно што се ослања на машту (тај надљудски дар снабдевен чудесним и противречним особинама); машта је богатија од стварности;

· признање поетичности за највишу вредност (компликовани спор између класика и романтичара није ништа друго до вечити рат прозаичних умова и песничких душа);

· покоравање нежним осећањима;

· бављење проблемима духа (наспрам класичног бављења проблемима тела);

· давање преваге духу над формом;

· истицање етичких интересовања над естетичким;

· побуна против прихваћених формула; игнорисање, рушење признаваних правила, начела, прописа, канона, конвенција;

· побуна против свих правила и ослобађање од правила уопште;

· побуна психе против друштва које ју је родило (побуна цвета против свога корења);

· индивидуализам; понашање према свом надахнућу и укусу; потреба за слободом;

· субјективизам, без икаквих претензија ка објективности;

· склоност ка чудноме;

· настојање да се преко појаве, преко површине ствари допре до дубине бића или до душе света; да се допре до најскривенијих и тајних ствари;

· укидање било каквих граница у избору садржине, или у избору форме; свиме се треба бавити, како чулним тако и трансецедентним светом, како стварношћу тако и маштањем, како узвишеним тако и гротескним, и све може бити мешано са свиме, треба повезивати противречне ствари;

· признање многостраности, разнородности ствари и уметности;

· непријатељска настројеност према било каквој стандардизацији и симплификацији; уверење о немогућности, јаловости, погрешности уопштавања, универзализације;

· угледање на природу; природа је многострана, нестандардизована; у њој је спас од конвенција, схема, извештачености;

· посматрање стварности тако да је, насупрот правом бићу, бедна и небитна;

· незадовољство друштвеном стварношћу; конфликт човека са светом;

· бекство од стварности, нарочито од садашњости, у: свет утопије и бајке, фикције и илузија, у прошлост (бекство од свега модерног);

· склоност ка извесној врсти реалности - живој, динамичној, сликовитој, необичној, узбудљивој;

· тежња ка јаком и моћном удару на људе;

· конфликт јединке саме; конфликт у самој људској души;

· превага патње.

"Романтично" је временом добило многа различита, али и сродна значења. Романтично лепо јесте лепо јаког осећања и заноса, лепо маште, лепо поетичности лиризма, духовно лепо, аморфно лепо које се не да подредити формама ни правилима, лепо необичности, неограничености, дубине, тајанствености, симбола, разноликости, лепо илузије, даљине, сликовитости, као и лепо силе, конфликта, патње, лепо јаког удара.

Секси дух времена

Популарна култура касни у формулисању духа времена неких 30ак година. С тога је њено пресликавање у сопствени духовни свет, а што је постала права пошаст од друге половине 20ог века, уљуљкивање у сопственој несвесности и из више разлога неприхватљиво. Популарна култура је употребљива једино као забава, као "голицање духа са пропратним мигољењем" и сваки покушај схватања ње као озбиљне има потенцијал опасног. Већ освојени духовни садржаји увијени у нова паковања интензивнијих боја и облика, по могућству брендирана, јесу рецепт лаке културе у којој се духовна перцепција ничим не провоцира, док се чулна перцепција све више претвара у силовање чула. Озбиљна уградња таквог производа у сопствени дух резултира озбиљном деградацијом. Како?

Огледни филмови/серија: Секс и град (2008) и Одет (2005)

Завршна сцена филма Одет приказује девојку која накитњаком пенетрира момка. За овакву поставку секса би се у старту помислило или да су актери блиски са дугом историјом своје везе утемељној на апсолутном поверењу или да су се тренутно повезали својим сексуалним фантазијама/фетишима. Ни једно ни друго није тачно. Оба актера исказују своја најинтимнија духовна стања у којима сексичност не игра никакву садржајну улогу. А ни љубав. Секс је само најадекватније паковање за духовну активност, или боље рећи духовну тескобу, која тежи својој формулацији.

Духовни развој ПенетрираногМомка (Руиа) почиње игром случаја у коме после обилног излива љубави, верности и пољубаца, његов дечко (Педро) доживљава саобраћајну несрећу. Смрт је обележена репликама: ПЕДРО: Волим те; РУИ: Мораћеш то да докажеш; и случајном чињеницом да је Руи заборавио да пожели Педру срећу на сутрашњем испиту, те га је позвао и у току тог позива Педро гине. Осећај одговорности и кривице за Педрову смрт је рођен. Остатак духовног стања Руиа је обележен покушајима да се тај осећај укине или бар ублажи. Речи: Умри!!! Руи покушава да материјализује кроз успутне сексове (у сауни, у крузингу...) или кроз покушаје самоубиства. Не успева. Со на рану додаје Одет која упорно инсистира на томе да је Педро наставио да живи кроз фетус који она носи.

ПенетрирајућаДевојка (Одет) жели да припада. Френетично жели породицу. Њен духовни преокрет почиње сретањем труднице у супермаркету у коме ради и бригом која је трудници упућена. Она жели да јој њен момак направи дете и да је ожени. Он жели крес. Одет живи у Педровој згради. Пажњу и бол усмерен на мртвог Педра она жели за себе. Она мора то да добије. Али је тест за трудноћу изневерава: није трудна. Почиње да повраћа на послу, почиње да јој расте стомак. Из више наврата успева да убеди Педрову мајку да она носи Педрово дете. Мајка је прима у свој стан и смешта у Педрову (бившу) собу. Одет почиње да носи Педрову гардеробу и мења фризуру у његову. Бригу за Педра је преусмерила на себе. Још се једино Руи опире и туче је на Педровом гробу. У моменту кад јој се момак враћа због детета, она губи дете. Дете које није ни имала. Лажна трудноћа. Момак бежи.

Руи остаје са осећајем кривице после неуспелих покушаја самоубиства - Одет остаје сама после губитка лажне трудноће. У том тренутку, она пристаје да игра Педра да би припадала Руиу, он пристаје да она игра Педра да би створио илузију да је Педро жив и укинуо осећај одговорности за његову смрт. Секс између њих двоје није исказ љубави или напаљености. Он је много дубљи исказ свеобухватног духовног стања.

Са друге стране, Секс и град не успева да се отргне од брачно-небрачног контекста иако је он на почетку 20ог века навелико превазиђен. Неоконзервативни обрт: некада је ишао брак па секс, а данас иде секс па брак уопште се не тиче "данас". Данас је (показује Одет) сасвим другачије од оног какво се може извући из тог филма/серије. Секс и град је, у ствари, израз сексуалне револуције 70их. Ако узмемо да су и сексуална и хипи револуција тек популаристички (пучки) исказ уметничких авангардних тежњи 50их година: Секс и град је један толико престарели филм/серија да је сасвим неразумљива чињеница да је серија изазвала велику пажњу у већем делу света и постала глобални прилепљивач за ТеВе екране. Неразумљива ако се занемари принцип "стари садржај - ново паковање". Секс и град је прекјуче које изгледа као данас. Шта је то што нам Секс и град открива, а да нисмо знали о себи и другима? Ништа.

Маљковићеве примедбе:

да је данас "девичанство" драматично пало на цени;

да редован секс постаје једном од база психичког здравља;

да је гомилање искуства потребно да би се жена боље оспособила за обављање брачних дужности;

да се жени намеће сексуални успех;

да такво гомилање захтева нужно производи фрустрацију - како уклопити све аспекте живота у функционалну целину?

...

су исправно извучене из филма, али посматрање њих као савремене јесте у потпуности погрешно:

јер се "девичанство" данас уопште не оцењује;

јер је база психичког здравља духовни исказ, а не редован секс;

јер се гомила искуство у вештинама тог исказивања, а не искуство у (телесно-)сексуалним умећима;

јер се од жене (а и од мушкараца) очекује способност комуникације сексом;

јер фрустрацију производи неспособност за комуникацију (са којом све аутоматски постаје функционално), а не гомилање захтева;

...

За разлику од филма Одет који нам открива наше непознате, а постојеће дубине, које смо вероватно увили у бајке и илузије, Секс и град покушава да нас у те исте бајке укопа и да неосвешћеност учини легитимном. Док Секс и град приказује све сексуалне потере за Једним, филм Одет (или у енглеском преводу Two Drifters) настоји да нам сасвим разумљиво и експлицитно освести да секс на почетку 21ог века служи свеобухватном духовном исказу човека. Ако секс разложимо на духовни покретач и материјалну реализацију, онда сексом треба да се тежи уметничком делу, било оно исказано продорним погледом, меканим загрљајем или нечијим прстом у туђем дупету.

Како популарна култура касни у исказивању духа времена неких 30ак година (у овом случају можда и више), постоји опасност да ће онај који је едукован на тој литератури у потпуности упропастити своју сексуалну каријеру. Пристати на "неапдејтованост" јесте свашта нешто, само не ми.

На крају се морам сложити са Тибором да је Секс и град тек пу(ч)ка забава која супер иде уз кокице и шљокице и да је свако извлачење социјалних теорија из њега, погрешно. За разлику од филма Одет, који свима од срца препоручујем за гледање.

Православни педер (2)

врло интимна исповест

Мој момак је у спаваћој соби имао велику икону Христа Пантократора. У тренутном стању нисам био способан за згражавање над идејом ћу да пред иконом да изгубим невиност. Провео сам код њега пар дана. Организовао је седељку где сам упознао његово друштво. Тешко је рећи да сам их упознао. У стању у каквом сам се затекао много тога је тек пролазило мимо мене. Сва срећа па је он био старији од мене и са више искуства у односу религијско-сексуално и што му моје понашање није било ништа ново, ништа страно.

Потрудио се да ми буде удобно. Сутрашњи ведри летњи дан нам је дао повода да залогај лубенице делимо. Свако своју страну. Угризао сам га. Ненамерно. Када је друштво отишло ни на чему није инсистирао. Све је учинио да будем растерећен било ког притиска. Познавао је читаву ситуацију. Можда не до детаља, али довољно да разуме да ми није потребно да се крешемо, него да буде ту, без интенција ка било чим. Ђана је скинута већ сутрадан. Изгледало је да је читав пичвајз (еуфемизам за крајње духовно растројство) сређен. Чинило се да је религијски идентитет одлетео у други план. Само се чинило.

Мој први секс је, наравно, био катастрофа. Ерекцију сам губио и добијао врло брзо. Приликом пенетрације сам или био груб или сам правио пренежан притисак да би до ње уопште дошло. У једном тренутку се изнервирао. Али није правио сцену. Окренуо је све на нежност без сексуалних интенција. Када је пао мрак, нагомилани хормони подивљали од целопоподневног додиривања голих тела учинили су своје. Секс је свеједно био неспретан, али врло набијен пожудом.

Заспао сам врло мирно, далеко иза поноћи.

Морали смо рано да да устанемо. Он је морао на посао, а ја сам ипак морао кући да се моји родитељи не би бринули. Нисам имао обавезе. Био је распуст. На моју несрећу. Ништа не може човека да спаси унутарњих ломова као напоран рад.

Јутро нас је дочекало намргођено и тмурно. Само сам погледао Христа у очи, сео на ћоше фотеље и понављао у себи: "Што сам Ти то урадио?" Христос је распет због наших греха, а ја сам својим материјализованим грехом докуцавао клинове у Његове ране. Ћутао сам. Нисам ништа рекао. Момак је покушавао да ме натера да проговорим. Ћутао сам. Док нисам дрекнуо. Повукао се:

- Видим да патиш. Само желим да ти олакшам...

Поново сам ћутао. Све док се нисмо одмакли 500 метара од његове куће:

- Зар не видиш да је небо проплакало над нама?

Брецнуо сам га. То ме је убедило да сам у праву. Он је ћутао. Ходали смо. Највећи странци организовани око најгорег криминала. Највише је болела моја немоћ да се одупрем ономе чиме повређујем Господа.

Чим сам дошао кући. Заспао сам. Кратак сан те ноћи је спасао ствар.

Моја прва веза је трајала, стално осцилирајући између пожуде и покајања. На том тотално поремећеном тлу, развила се љубав. Волео ме је. И тачно знао шта треба да ради. Упознавао ме је са својим пријатељима, са десетак у кратком интервалу. Мени се чинило - одједном. И сви су изгледали као супер ликови. Чак и један радикал. Јасно је да су ми у то време чет и посећивање геј-србије били свакоднева работа. И ту је клупко почело да се одмотава.

Друштванце са ОК геј ликовима морате скупљати помоћу штапа и канапа годинама. По геј огласима ћете наћи да су најтраженији "ОК" "Стрејт-ектинг" "Да попијем пиће са тобом, а да ме не буде срамота." ликови. У тој гунгули мени тотално непознатих културних одредница (зашто би икога било срамота неког другог) налетео сам на чету на лика који је управо пролазио оно што сам ја тек мало времена испред. Како сам то могао да назовем него Божјим Промислом.

Позвао сам га код себе у госте. У дугим разговорима сам учинио све само да га спречим да пролази стања која сам и ја. Нисам имао одговоре на његова/своја питања. Само сам покушавао да га спречим да убеди себе да у његовом срцу Господ не станује. Да га спречим у ономе у чему сам ја успео и што је болело. Много више него било шта друго.

Полако сам се враћао на Литургију. Са мном је и мој момак одлазио све чешће. Најлепши литургијски доживљај била је Литургија на којој сам био са својим момком.

Чинило се да сам био ослобођен од испуњавања формалних захтева Православља. Ипак, често сам читаве Литургије проводио у припрати (делу цркве резервисаном за невернике). И увек сам био подоста замишљен када год би свештеник изрекао: "Ви који сте оглашени, изиђите..." (Оглашени су они који нису крштени у Православној Цркви, али им је омогућен приступ Литургији оглашених, у ствари једном делу Литургије.) Често ме је потресала мисао, да ли треба да изађем... Сваки пут сам остајао.

Ситуација је изгледала помало шизофрено подељена на две приче (православну и хомосексуалну) које се одвијају скроз одвојено, само са истим ликовима. Тек су се с времена на време јављале моје реакције које су подсећало на то да су две приче некада биле једна. Реакције као што су: читање молитве пре спавања пред иконом Христа Пантократора у спаваћој соби мог момка, у вешу. Морам поцртати да су ми те молитве биле најмирније молитве икада. Једном је момак само прокоментарисао:

- Ето како смо сви ми фарисеји у понечему. Мени никада не би пало на памет да читам молитве у вешу.

Фарисејство укинуто. Ко ме зна голог и духовно и телесно, боље од Господа?

Дуги мирни разговори о односу православље - хомосексуалност никако нису доводили до закључака, али су зато уводили нове и нове елементе. Као на пример поуке: "Бог за сваког од нас има план." "Ни длака с главе не пада случајно..." "Све што се дешава, дешава се са Божјим допуштењем." Понекад сам износио своју бојазан да је Бог склонио своју заштиту са мене. Мом момку није требало много да ме увери колико је страшно када Бог скине заштиту и да нема основа да мислим како је то код мене случај.

Једном је предложио да одемо у манастир. Стари манастир. Свакако. Отишли смо на пар дана. У питању је био мушки манастир, али је братију чинио само игуман. Човек балканских манира. Јако културан и пажљив, али мало бахат у говору и покретима. Остао ми је у врло лепом сећању. Увек смо се питали како његова храна без ишта (без меса, уља, маслаца) на крају буде толико укусна. Одговарао је са: "Ја то благословим." Човек чија је доброта била толика да се преливала на дивље животиње у крајњем изобиљу. Човек са нимало наивним причама.

Био је уморан од педера. Свеједно је имао лепе речи за своје бивше/садашње момке који су му приређивали сцене. Један се, упознајући се са његовом мајком, намерно исфеминизирано представио као Женско. Други је у току манастирске славе спопао његовог брата речима "Јеби ме". Гадне се ствари дешавају у душама нејаким. Ја, за изненађење, нисам био згрожен тим причама, али сам био збуњен. Монашки свет из сасвим другог угла. Причао ми је и о свом првом сексуалном искуству, врло поодмакло доживљеном. Свеједно сам тих неколико дана био смирен. Нимало ме није уздрмала ни чињеница да смо у недељу на Литургији били само нас тројица. Игуман као служитељ, мој момак као чтец, ја за певницом. Зашто би уздрмала? Па то је 100% гејева на Литургији.

Већ у то време сам знао све локалне трачеве и ко је педер, а ко није. И ко са ким. И ко коме. Коликим. Колико год да се човек склања од тих прича, оне као да не желе да се склоне од њега. Још је мој момак био врло упућен у дешавања у Епархији да сам се за нека имена скроз изненадио. А онда је прича проширена на целу СПЦ. Онда су ствари почеле да долазе на своје место. Ако једном епископу који је много достојнији од мене, не полази за руком да победи хомосексуалност, да ли је мој покушај "очишћења себе" у ствари исказ самољубља? Ја морам да будем достојан Христа, по сваку цену? Да будем достојнији од оних који живот проведу у молитви и посту? Да се разумемо, имена која су мени била откривена су од стране заједнице (дакле не само гејева) била сматрана за врло духовне људе. Да не кажем, за духовне величине. Делио сам таква мишљења. И питао себе: ко сам ја да се градим достојнијим Господа од њих? Помирење два идентитета још увек није било изгледно, али је њихов сукоб био много блажи.

Убрзо смо посетили и други манастир. Женски. Стигли на Литургију, а онда смо прешли у просторе игумана. Мало је времена протекло док игуман није почео причу о најбољим комадима које је примио. Док није почео о "бабичењу" (то вам је када се двојица сексају а трећи оном активном намешта пенис "на центар"). Први пут сам за то чуо од њега. Саблазан је слаба реч. Замислите човека који је у епитрахиљу малопре служио Литургију. А сад га замислите како се увија на карађорђу "од шаке до лакта". Момак и ја смо седели на двоседу са тапацираним страницама. Игуман је седео лево од мене. Сасвим идеално да избегавам његов поглед. Пребацио се на тапацирану страницу тик до мене, узео ми руку и почео нешто да чачка по прстима. Жвака која ће постати стална: лепе руке, клавиристичке. У мени се све већ алармирало... газио сам момка...који није реаговао...ја нисам умео... мени су свештена лица увек уливала страхопоштовање... пољубио ме је... без језика... врло кратко... довољно да ме неутралише... момак није реаговао... остао сам

сам

напуштен

Све што сам умео да урадим, јесте да устанем и да одем до ве-це-а. Да се у њему задржим подуго. Дубоко дисање и молитве.

Када сам изашао, игуман ме је дочекао у ходнику и мало придуватио за међуножје. Измигољио сам се. Сачекали смо минут да сцена бар мало изгуби на драматичности и отишли.

То вече је избила свађа. Никако нисам разумевао зашто мој момак није урадио нешто.

- Одвео си ме код свој пријатеља и пустио да ме препипава?

- Ја сам мислио да ћеш ти нешто урадити?

- Ниси претпоставио да тако нешто може да ме паралише?

Оћутао је.

- А оно гажење испод стола?

- Веруј и ја сам био збуњен. Нећеш ваљда дозволити да ово упропасти наш однос?

- Мислим да већ јесте.

Ту је моја веза почела да пуца.

- Онда да почнемо да се хладимо и да раскидамо. - рекао је.

Показао ми је поруку која му је стигла. "Мали је нестабилна личност..."

Шизнуо сам.

- ТЕ ДУХОВНЕ ВЕЛИЧИНЕ!!! МУКА МИ ЈЕ ОД ЊИХ!!! - узвикнуо сам на његово запрепашћење.

Тог дана, те вечери није пукла само моја љубавна веза. Пукла је и моја веза са Православљем. Али не и са православцима.

Као и увек, отрчао сам својим пријатељима. Од када сам био у вези врло рапидно су се низала моја аутовања људима који су ми значили. Било ми је тотално без везе, да сада, када више не лажем сам себе, да лажем њих. И ниједном нисам налетео на негативну реакцију. Мада је свима (осим другарици којој сам се прво аутовао) требало мало времена, пар дана. Кад мало пресаберем сви пријатељи су били на неки начин религиозни. Као из ината, те вечери су ми се нашле две јако религиозне другарице (знате оно, воле владику Николаја). Ништа ме није болело толико колико улога која је мени допала: да их саблажњавам својим причама. Полако се зачело питање: Ко су моја браћа и сестре? Ко је моја заједница? Ко је моја Црква?

Постепено сам престао да идем на Литургију. Чак нисам свраћао ни некад, некад да упалим свеће. Почео сам намерно да упознајем гејеве који немају никакве везе са религијом. Нови познаници у мом животу су сметали мом момку. Мени су били потребни. Тада још увек нисам имао своје "геј друштво", још увек сам био таз. Хтео сам људе ван мојих светова. Момак то није могао да издржи. Почели су да му сметају и моји стрет пријатељи. Схватио је да они знају све немиле догађаје. Мислим да га је било срамота. Раскинули смо.

Чет је постао актуелнији него икада. Читава друштва, покрете отпора и шта све не нисмо формирали на нету. Упознавање нових људи је ишло великом брзином. По разним местима и градовима. Телефон је био препуњен разноразним бројевима телефона. Највише оних за секс. Са многима пријатни, али само повремени разговори. Мало оних који су хтели да се друже са мном. А ни они нису умели.

Свеукупни утисак је био поразан. Када бисте као у Матриксу понудили две пилуле, од којих је једна: хомосексуалност без гриже савести, а друга: промена сексуалног идентита, преко 90% гејева у Србији би посегло за овом другом. То више није имало везе са религијом. Никад и није. То је имало везе са накарадним друштвом које је Православљем обележено тек на декларативном нивоу. На оном нивоу који сам већ прошао. И који сам добро разумео. На нивоу форме, на нивоу утеривања пе-ес-а како би се забашурили греси у којима сваки човек грца. Јер "нема човека који не греши..." Да је Православље фундаментално усађено, сви би се сетили оне: "ко је међу вама без греха, нека први баци камен." Нико се те не сећа. Можда и нису чули, прочитали...

(Не)Прихватање своје сексуалности је открило своју универзалну црту. (Не)Припадање религији није ту играло никакву улогу. Још поразније је то што је, из сопственог неприхватања сопственог идентитета, многима провоцирање постало потреба. Желели су да их други не прихвате. Нису могли да смисле другачији начин да оправдају себи немогућност да се изборе са самим собом. У тим ситуацијама су сва могућа спољна оправдања неопходна. Друштво је морало да буде схваћено као агресивно, чак и када то није хтело, није било или није морало бити. Уместо да се иде на анулирање постојеће агресивности, ишло се изазивањем нове. Туђа агресија је сопствени спас. Ништа људима не пружа толико задовољство као уживљавање у улогу жртве. Она ствара илузију о сопственој битности. А сексуални идентитет је морао бити неподобан за друге, да би се оправдала неподобност за себе. Одједном ми је постало јасно зашто сам и ја, а и многи, многи други посегли за Православљем. Оно је било последњи инструмент у који се полагала нада у самоизмену. Неки други су посегли за троцифреним стажом, не би ли себи доказали да су геј.

За мене је све то било неприхватљиво. Ако је све досад била конфузија, онда је сада наступила конфузија на квадрат. Ако је непомирење са самим собом толико изражена црта код српских гејева, нешто сам морао да смислим. Ако се сопствено неприхватање пројектује на друге, тражио сам неке друге друге, који су ме безусловно прихватали.

Овога пута су се и срце и ум показали једногласним. Први пут по овом питању. Ко је тај који ме до у танчина познаје и ко ме прихвата. Он. Господ. Христос. Није ме прихватао? Не. Мене нису прихватали неки људи. Мене је прихватила моја заједнца, моја Црква, моја браћа и сестре. А ја сам заборавио на ону: будите мудри као змије... и на ону: ако слепац слепца води...Духовници се не могу бирати на Интернету. Они се морају предобро познавати да би им се сопствени дух препустио у руке. Зато ми је Бог увек измицао. Због моје грешке. Само моје.

Па зар није Исус управо према нама малима показао благонаклоност? Ко сам ја да га одричем од мене. Сетио сам се речи мог православног другара (оног са истим проблемом као ја) који ми је једном рекао: Зар не мислиш да ми овако имамо један разлог више за смирење пред Господом? Смирење, недостижно стање већини. Због самољубља. Људи заиста јесу шашава бића. Али Господ није шашав. Има Он план. Зар није моје да свој дух предам Њему, а не да се ја гурам и бусам како ја могу сам? Ко сам ја да Га изопштавам из својих духовних активности? Ја јесам све радио због Њега, али без Њега.

Недостајао ми је. Мојом кривицом.

Ухватио сам се за Његове скуте. Ко сам ја да мрзим на себе? Ко сам ја да мрзим на оног кога Он воли? Ко сам ја да мрзим на оног кога Његова Црква воли?

Тог тренутка Православље је, уместо репресивног алата, постало средство ослобођења мог сексуалног идентитета. А шта ће са мојим сексуалним идентитетом бити? То зна Он. Мени доста.

Ја нисам имао ни срећу, ни несрећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног. То је било неминовно како би два моја идентитета остварила равнотежу.

Православни педер (1)

врло интимна исповест

Ја сам имао ту (не)срећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног.

Било је то негде око моје 20те године. Технички гледано, касно. Слутећи конфликт који ће постојећи идентитети направити, њихово испољавање (аутовање) и признавање, пре свега себи самом, одлагао сам колико сам могао. Вакуум који је настао испуњен је музиком. И свим око музике. Слушање, свирање, певање, учење и све у круг. Одлагање материјализације својих идентита уопште није препоручљиво. И поред тога ја сам свесно чекао да се бар средња школа заврши. (Појашњење: средња музичка школа у Србији уме да буде екстремно напорна; на четвртој години сам имао 20ак предмета од тога сваки двочасовни + ванредне пробе хора; кад се на то дода редовно вежбање клавира (3 сата дневно), солфеђа (колико се стигне), јасно је да се даље од музике и не може отићи.) Није ми био потребан додатни духовни напор који би ме омео у школовању.

То што су моји идентитети били на "стенд бају" никако не значи да су били угашени. Пре бих могао поетски да их опишем као сабијени вулкан окован непробојним механизмима одбране. Исказивали су се понајвише кроз уметност (нпр. писање песама без родова, обраћање "апстрактним лицима") и, наравно, кроз снове. Снови су ми били у тоталном нереду: од најпорнографскијих (са све групњацима) до најбожанскијих (са све угледањем Христа и Оца). На јави су се оба идентитета испољавала макар толико да сам био свестан да постоје (ал' нисам баш хтео да признам). Све се ипак завршавало на почетним импулсима: религијском надахнућу и сексуалним поривима.

Када се средња школа завршила, када је дошао факс, када више није било изговора, и када сам добио подоста слободног времена ... почело је сасвим тихо. Интернетом.

Разноразни православни (па и неки не баш тако православни) сајтови. Свашта се може наћи. Доста духовне музике. Доста духовно врло употребљивих текстова. Између осталог и мишљења о хомосексуалности.

Пичвајз је почео.

Моје понашање је у том периоду сасвим потпадало под назив "верски смарач". Ишао сам редом и покушавао људима да утерам пост, молитве, Литургију, до те мере да ме рођени брат умало једном није пребио. Срећом све се завршило на дрању. А у ствари сам само хтео да свој грех компензујем спољним наметањем безгрешности и себи и другима (на шта ми је сасвим ишло на руку посматрање себе као мученика). Не могу рећи да таква ситуација није имала и позитивних страна: успео сам у потпуности да искореним лагање; пронашао сам потпуно задовољство да себе подредим помагању другоме и још много тога. Али...

Сасвим је јасно где је унутарњи конфликт избио. Моје прво самоиспољавање сексуалног идентитета је (подстакнуто геј сајтовима) уследило врло брзо. И нимало ми се није свидело. Не сме се бити педер. То је време екстремних постова (хлеб и вода, или евентуално уз додатак свежег, термички необрађеног воћа и поврћа), редовног посећивања што већег броја служби (Литургије, Бденија, Јутрења, Вечерња...), редовних молитви, исрцпног рада (доста учења, вежбања) - једном речју: све по пе-ес-у. Много сам полагао у петровдански пост. Све сам духовне снаге упро у сузбијање нечистих мисли које су нарочито биле изражене по улици. Себе сам сасвим уредно припремио за своју прву Исповест и Причест.

Прва Исповест је била моје прво изговорено аутовање сексуалног идентитета. Негацијом. Исповест је иначе садржавала стандардна питања:

- Јеси ли лагао?

- Јеси ли крао?

...

- Да ли се дрогираш

...

- Имаш ли још нешто да кажеш?

- Имам...

и рекао сам: први пут пред Богом. Први пут наглас. Пред Богом. Све о нечистим поривима и мислима. Пред Богом. И пред Његовим човеком.

Одмах је уследила и Причест. Она права. (Претходна причешћивања нисам рачунао, јер нису била са адекватним бекграундом, тј. припремама.) После прве Исповести и Причести, човек се осећа "као лептирић". Заиста, крајње слободно и растерећено. Тотална веза са свом Његовом творевином. Све некако постане мирољубиво, сталожено, ванвременско, ванпросторно... беспрекорно. Себе сам доживљавао као савршеног, јер сам се очистио од свих грехова.

Савршенство је трајало док нисам на путу до куће налетео на војника у уској војничкој мајици. Који ме је при том врло загледао, смешући се... За мене је то био подсмех. Зар опет? Па зар нисам себе очистио од тога? Био сам очајан. Данима. У тоталном распаду. Седео сам са другим људима у вери, мени јако блиским, и трабуњао глупости. Нико ме није разумео. Мада сам ја себи био сасвим конзицан и компактан. Све што су могли да кажу јесте: био је на првој Исповести; и да буду збуњени.

Наредних годину дана поново је улетела музика у први план. Међу најомраженијим композиторима био ми је Чајковски. Било шта што макар замирише на педерско изазивало је потпуну навалицу агресије. Себе сам поново заокупљао мукотрпним радом, вежбањем, учењем; намерно сам бирао све оно што излази из оквира студија. Постајао сам "геније". У знању и вештинама увек читав маратон испред свих. Музика је била још једини терен где сам имао мир.

А шта је са Литургијом? Литургија је постала право мучење! Онај обичај: мушкарци десно, жене лево, мени уопште није ишао на руку. Као за инат црква је из недеље у недељу била све пунија, са све бољим и бољим фрајерима. Зар није црква место где се склањамо од свакодневних искушења? Да ли је ђаволу дозвољен улазак у цркву и како се не плаши Бога? Зашто Бог дозвољава искушења на мене у свом дому? Зар Га нисам довољно умилостивио да буде бар мало обазрив према мени? Питање: шта сам згрешио? би било из стопа пресечно одговором. То се знало по аутоматизму.

Престао сам да идем на Литургију. Моје су молитве постале прљаве. Нису достојне. Моји постови бесмислени: зашто постити храном, кад ме нечисте мисли обузимају. И нечисти снови. Ти кошмари препуни задовољства.

Тих годину дана је пролазило у жонглирању између хомосексуалних и православних сајтова. Све је било употребљиво. Све ми је изазивало духовна растројства. Овог пута нисам упао у "стенд бај", али су се ове две апликације, које су упорно кршиле систем, извршавале у "бекграунду".

Стање је било неиздрживо. На несрећу, сви сајтови су ми говорили да нема православних педера: нити можеш бити педер а православан, нити можеш бити православан а педер. Мој избор је био да педер не будем. Љубав према Богу је надјачала. То ми је одржавало неку наду. Наду која је поново активирала целу ствар.

Овај пут сам већ "зналачки" ушао у целу ствар. Био сам врло добро информисан. Контактирао сам једног монаха са молбом за духовне савете.

Други човек коме сам јавно аутовао свој сексуални идентитет је неко за кога сам желео да буде мој духовник. Први коме сам признао ван Исповести. Доста разговора је било пре друге Исповести. Доста упутстава. Све ми је прописао: како постити, како се молити, колико великих метанија при молитви радити... Овог пута је све било послушање. Доста дописивања мејлом, живих контаката при свакој могућној ситуацији... До тог момента сам, спуштањем лопте, и брата натриповао на Православље. Возио ме је више пута недељно. (Манастир није био у мом месту, већ на сат времена вожње.) И он се уплео у причу са њим. Супер је било привести још једну душу Богу, и то још свог рођеног брата. Њему је још све (чинило се) лако ишло. Био сам срећан. Колико сам могао. Остала је моја душа да се о њој побринем.

Колико год да је мој духовник мени давао исцрпна упутства и упућивао шта да радим, чинило се да су искушења све јача. Тада сам, идући улицом, прошао поред типа који би по свим мерилима требало да изазове реакцију у мени. Ништа. О, среће!!! Ништа!!!

Као да је у том тренутку хомосексуални идентитет пукао. Колико год више сам успевао да га умом потиснем, то се више борио да преузме власт над инстинктивним. Снови нису јењавали. Нарочито влажни. После би обавезно уследила молитва против оскрвњења. Интернет је почињао да постаје "но но" за мене. Јер би мало мало, па тотално неконтролисано одлазио на сајтове који уопште нису служили мом духовном напретку.

Ирационлано понашање, када је човек свестан шта ради, али наставља то да ради, стање у коме је ум неутрални посматрач који све региструје али се не меша, постало је у том моменту не само замисливо већ и тотално могуће. Реално. У таквом стању сам преко геј-србија сајта одговорио на један оглас. Договорио сам састанак. Мимо знања духовника. Кренуо ка договореном мрачном и забитом месту. И прошао. Нити сам се јавио. Нити шта. То сам прећутао духовнику.

Ту негде су се и окончале моје духовне припреме за другу Причест. Овога пута је "свему по пе-ес-у" било додато још и послушање. Осим оног једног прекршаја који јесте ја учинило, али опет и није. Нисам превише очекивао од друге Исповести. Свакако не да ћу после ње бити савршен. Већ сам био подоста начитан православне литературе. Већ само почео и да разумевам шта је био проблем прошлог пута. Прелест - духовна самообмана (народски речено: кад се натрипујеш да си нешто много велико). Прелест повлачи најгори пад. Код мене је све тако било првог пута. Знао сам да овога пута не смем да летим. И једино што је целу ствар могло да разреши јесте Божија Милост... коју је требало заслужити.

Друга Исповест није прошла тако глатко као прва. Био сам духовно го пред Господом, тотално мали и немоћан. Све је било у Његовим рукама. А чинило се као да Он ништа не ради. Када је на ред дошло најпроблематичније питање (у ствари, једино проблематично) Исповест је запела. Моја духовна огољеност ме је натерала у фајт: ЈА ВИШЕ НЕ ЗНАМ ШТА ДА УРАДИМ!!!

Одредио ми је Епитимију (забрану Причести) до даљњег. Заболело је. Причест је сједињење са Христом. Мени недоступно.

Док је све време музика представљала још једине функционалне остатке мог бића, у том периоду се наместило и да сам (због неких несугласица са српским музичким образовањем) престао да компонујем. Престао да слушам музику.

Тражио сам од духовника благослов да компонујем Литургију. Да то буде мој последњи таланат враћен Богу. Кад Га већ нисам достојан, и то не умем да постанем, да то буде мој неуки и недостојан дар који ћу Му принети. Још једини израз моје љубави према Њему, који ми је преостао. Благослов нисам добио уз образложење да би то у мом оваквом стању била крајња иронија.

Моје тотално ирационално стање је већ увелико преузело примат. Ум је био немоћан да моје биће начини функционалним. Одговорио сам на још један оглас, добио број телефона, позвао, договорио састанак.

Овај пут је договорено место било на видном месту. Ја сам први стигао. Нисам дуго чекао. Појавио се. Не знам шта сам очекивао да ће да се појави. Појавио се неко сасвим обичан. Висок, згодан, лепушкаст. Даљњи утисак је откривао да је паметан, комуникативан... и да је православац!!!

Однос православље - хомосексуалност је тотално обележило наш први разговор. Тражио сам од њега модус за равнотежу између та два, а сваки његов покушај да ми понуди било шта смислено оспоравао силним цитатима који говоре супротно. Остајао је без одговора. Променио лице у озбиљно, али не и љуто. Разговор се и завршио на тој теми. Сутрадан сам му се јавио и питао да дођем. Иако би било сасвим за очекивати да ће у том стању у ствари мене неко смувати: ја сам смувао њега. Он је био врло пристојан, врло стрпљив... врло нормалан.

Причу без употребљивог закључка нисмо више потезали. Све док ја нисам духовнику рекао да сам нашао дечка и док ми духовник није наредио да раскинем. Прошло је четири дана моје прве "везе". Још увек без секса. Ја сам морао да раскинем. При том ме је духовник упутио да то урадим мејлом. То ми је излазило из свих граница пристојности. Ако је ишта неваспитано, а то је раскидање мејлом, смс-ом или телефоном. Само недозрели људи (да не користим увреде) не раскидају очи у очи. Покушао сам духовника да убедим у своје виђење пристојности. Без успеха. Уз оправдано образложење да онда могу да попустим и поклекнем. Између мејла и уживо, нашао сам се на телефону. Код другарице из цркве и са факса. Затворио сам се у собу. Раскинуо сам добивши повратни љутит одговор "да ми је човек (духовник) разбио психу". Мој дечко је био у праву. Али је тако морало бити. Бог ми је најважнији од свега.

Када сам прекинуо разговор моје очајање је покидало и последње остатке паукове мреже која је повезивала распаднуте делиће моје личности.

Плач.

Само плач. Неконтролисани. Без икаквих мисли. Чист, најчистији, најболнији плач.

Када сам се смирио на прихватљиву меру несмирења, отворио сам врата. Прогвирила је. Ушла. Гледала. Болело ју је што ме види таквог. Моје прво аутовање немонашком лицу. Пристојан тон мог духовника за мене је потицао из његове љубави према мени. Од ње сам очекивао најгори презир, осуду, па и да ме избаци из стана. И поред страха од ње, рекао сам јој. Све у скраћеној верзији. За подужу нисам био способан. Рекао сам јој. И гледао је. Спустивши главу, чекао сам тренутак када ће да почне све оно што је морало да почне. Само је рекла: па... уз изнемогао поглед. Села ми је у крило. Загрлила и пољубила у слепоочницу.

Већ сутрадан сам се видео са духовником. Не помуњући да сам њој ишта рекао, сав радостан сам говорио како са њом уживам у вишечасновим дружењима и разговорима после факса. Дочекало ме је: "Уместо да одеш кући, ти разглабаш са жентурачом три сата." Заболело је. Једини предах у целој ситуацији је био погрешан. За "аферу момак" само ме је питао: желиш да ти дам благослов за грех? Оћутао сам. Био је у праву. То сам желео. И био је праву. Није могао. Ћутао сам. Говорио бесмислено. Ћутао. Слушао. А онда је рекао:

У нечистом срцу Господ не станује.

Док је, до тада, моје биће постојало у виду распаднутих парчића, сада парчића више није било. Све је ово било мотивисано мојом љубављу према Богу, а она у мом срцу "по дифолту" (подразумевано) није могла да постоји.

Довукао сам се кући. Преда мном више није био избор: православље или педерај; преда мном је био избор: психијатрија или смрт. Ум је поново заказао. Поново је инстинкт преузео контролу. Инстинкту ниједна опција није била прихватљива. Јер шта је смрт до само прелазак. Јер је моја мајка имала већ неког блиског ко је често боравио на психијатрији. Јер на психијатрији не могу своје таланте да вратим Господу.

Последње што сам урадио: исписао сам свој вапај Богу. Оче наш. Последњи вапај, па нека ради са мном шта год је Његова воља. После тога нисам компоновао годинама.

Заспао сам.

Инстинкт је пресудио. Ум и даље није успевао да домисли. Моје биће је једино могло да буде функционално ако прихвати оно што из себе не може да избаци и тиме оспособи себе да умножи и Богу врати таланте које му је дао (а на којима уопште није штедео). Последње што би моја мајка могла да поднесе јесте да завршим мртав или на психијатрији. И тада од таланата ништа не би остало. Најгори могући избор је било надаље потискивати сексуални идентитет.

(наставак: хомосексуални део приче)

Опседнутост музичким бунтом (2): Отпор академизму

Седамдесетих година 19ог века, музички језик је, услед захтева за све снажнијом и снажнијом изражајношћу, постао толико комплексан да је за слушаоца, улога неког акорда или неког мелодијског исечка, представљала полигон за збуњивање. Музичка енергија једног дела је извирала из неких тотално успутних места које слушалац никако није могао да упамти "на једно слушање" и изливала се у први план тотално неочекивано (мада не и немотивисано). Иако сложеност није била циљ сама себи, перцептивни захтеви су толико нарасли да је било неопходно да слушалац четири дана памти сате и сате музике како би могао да је ефективно прати. За ученог музичара са главом у партитури, ова комплексност није била превелик проблем, али је слушаоца препуштала подсвесним процесима повезивања који (најчешће услед слушног неискуства) често могу и да закажу.

Музика за папир

Уметност у којој се много труда улаже у сам занат писања и у којој се прави музика за папир била је неприхватљива за Клода Дебисија. Овај импресиониста инсистира на томе да музика треба да буде спонтано регистрована ухом слушаоца, а да он нема потребу да открива апстрактне идеје компликоване технике. Нема ништа погрешније од изјаве: ово морам да чујем више пута. Када се музика добро слуша одмах се чује све што треба чути. Иако је компликована техника била резултат разраде музичких тема, лако је разумети Дебисијев отпор ако се узме у обзир његов став да се идеје траже око себе, уместо у себи.

Лепота треба да буде приступачна, да омогућава слушаоцима непосредно задовољство, да се наметне и отелови у нама, а да они не учине никакав напор да би је досегнули. Музика постаје компликована увек када је уистину нема, када је само параван за прикривање свог сиромаштва. Када се у уметности тежи компликовању израза или осећања, у ствари се не за шта би се рекло. Лепота романтичарске музике је техника која може да интересује само мандарине музичког фаха.

Дебиси у својим списима протестује против академских учења, јер прави таленат не може безусловно да прихвати наметнута школска правила. Превелико поверење у њих неизбежно води слабљењу имагинације: "те тајанствене ствари која нам омогућава да пронађемо прави израз за неко осећање". Он саветује младим композиторима да не схватају преозбиљно препоруке старијих. Не треба слушати ничије савете, осим савете ветра који пролази и прича нам историју света

Музика и природа

За Дебисија, музика је мистериозна математика чији елементи припадају Вечности. Ништа није музикалније од заласка сунца. Музика је одговорна за покрете воде, за игру таласа који описују промене ветра. Она је слободна уметност која тече, уметност под ведрим небом, уметност по мери природних појава, ветра, неба, мора. Од ње не треба правити затворену, школску уметност.

"Шум мора, покрет ветра у лишћу, крик птице, остављају на нас разне утиске. Одједном, онда када се то најмање очекује, један од тих "сувенира" се одваја од нас и претаче у говор музике. Он у самом себи носи своју хармонију. Који год напор да се учини, неће се пронаћи ни исправнија ни истинитија хармонија. Само срце предодређено за музику долази до најлепших открића. Желим да пишем свој музички сан, потпуно одвојен и од њега самог. Желим да певам свој унутрашњи пејзаж са наивном безазленошћу детета."

Овај импресиониста не жели да ограничи музику на више или мање тачну репродукцију природе, већ њој додељује статус носиоца тајанствених веза између Природе и Имагинације. Од свих уметности музика је најближа природи. Сликари и скулптори од лепоте света могу пружити само прилично слободну интерпретацију. Једино музичари имају привилегију да обухвате сву поезију ноћи и дана, земље и неба, да реконструишу атмосферу и да ритмизују њено велико пулсирање.

Мали народи

Упркос поремећајима које је изазвала цивилизација, још постоје упечатљиви мали народи који музику уче исто тако једноставно као што се учи дисање. Њихов конзетрваторијум је вечни ритма мора, ветра у крошњама и многи "мали" звуци које пажљиво слушају, а да никада не упадну у арбитрарне расправе. А опет, музика малих народа носи у себи контрапункт (врсту технике) према којем је онај европски само дечија игра. Уколико се без европске пристрасности слушају њихове удараљке, мора се констатовати да су оне романтичарске само варварска бука сајамског циркуса, сматра Дебиси. Код малих народа у музичкој драми нема много декора; пискави кларинет управља емоцијама; там-там руководи страхом и то је све. Нема посебног позоришта, нема скривеног оркестра. Ничег осим инстинктивне, горљиве потребе за уметношћу.

* * *

Дебиси је, одбацујући са гнушањем романтичарску афектацију, разрадио нове методе изградње музичког дела које су ишле за тим да музику ослободе оптерећујућих симбола традиције. Следећи своју визију музике срушио је, до тада важећи, читав систем организације акорада, начина обликовања мелодије и ритма и комбиновања оркестарских инстумената. Таква музика, заснована на инстинктивном, а не наученом, скида копрену са подсвесног, оног којим се сања помоћу симбола.